Осамнаест година је прошло од херојске погибије потпуковника Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, који је тог 4. м...
Осамнаест година је прошло од херојске погибије потпуковника Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, који је тог 4. маја 1999. године извукао млађег пилота из авиона и сам полетео ка НАТО авионима који су бомбардовали његово Ваљево, желећи да прекине бесмислено жртвовање својих колега који су у полуисправним авионима били немоћни да се супротставе бројнијем и технички надмоћнијем непријатељу.
Када је стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетали Ваљево, Павловић је дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови. Јавио је свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети и кренуо ка Батајници. Пришао је авиону и рекао: "Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је из кокпита младог пилота и одлетео пут родног краја.
Радар је показивао стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни је био Павловић – сам! Ваљевци сведоче да се авиони нису видели, али да се чула грмљавина мотора. Није било као до тада, да надлете и избаце бомбе. Нису слутили каква се драма одиграва на небу. Све док нису чули експлозију и угледали делове запаљеног авиона како пада и помислили да је оборен авион НАТО-а. Усхићење се убрзо претворило у тугу.
Миленков лет је трајао око дванаест минута. Одмах по полетању отказао му је генератор наизменичне струје. Ракета испаљена са авиона који је био у околини Тузле погодила је наш авион у пределу кабине. Павловић се није катапултирао. Можда за то није имао прилику, мада они који га познају верују да никада не би напустио свој ваздухоплов.
Био је то последњи Миленков лет. И последњи лет до краја НАТО агресије. До тада је уништено 11 "мигова", шест у ваздуху и пет на земљи. Он за своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.
