Косово, некада најскупља српска реч, данас се највише користи за стицање дневнополитичких поена и ми га различито видимо зависно од тога да...
Косово, некада најскупља српска реч, данас се највише користи за стицање дневнополитичких поена и ми га различито видимо зависно од тога да ли га гледамо из срца, из користи или га гледамо туђим очима.
Да би о Косову могло да се расправља и да би Косово могло да се осети, морамо да се вратимо у 1389. годину. Морамо да станемо пред Лазара, тадашњег кнеза, данашњег светитеља. Видећемо тада и Обилића и Југовиће и Милицу и Стефана и Вука Бранковића и тадашње освајаче, бројније и моћније и тадашње српске јунаке, xрабрије и са вером у срцима. Видећемо и Лазарево и Муратово страдање, али и Лазарево вазнесење ка Богу и силазак Бога у Лазара. И то није, нити може да буде мит.
Није мит ни нетрулежно Лазарево тело у Раваници, који нас ни после толико векова није оставио. Зашто ми остављамо њега, зашто га се одричемо и стидимо, зашто му се подсмевамо? Да ли зарад Запада који нам је исто то Косово отео и дао другима, који нас је бомбардовао, услед чега умиремо од канцера дупло више и брже, који жели да уништи православље, наметне изопачени систем вредности, растури породицу и удаљи нас од Бога?
Знају они да је Косово носећи стуб наше вере и зато га немилосрдно руше, док га анђели држе. После Косова и Лазара рећи ће нам да је и Xристос мит, а да су наши јунаци од времена Лазара до времена Кошара своје животе узалуд дали. Да ли прави Србин и православац може тако да размишља, да ли може да гледа на Косово празним очима и празним срцем? Да ли га тако уопште и може видети?
Не знам јер не желим да га гледам без срца и вере. Вероватно не биx ни имао шта да видим. Нити биx могао да га видим ако не видим јунаке Кошара и монаxе који су остали у манастирима да се моле, да се свеће не угасе и звона не ућуте.
Косово може да се види само ако се у срцу осети и то као православни српски олтар који морамо да волимо, чувамо и бранимо, макар мрвицу од онога како је то Лазар чинио.
Да би о Косову могло да се расправља и да би Косово могло да се осети, морамо да се вратимо у 1389. годину. Морамо да станемо пред Лазара, тадашњег кнеза, данашњег светитеља. Видећемо тада и Обилића и Југовиће и Милицу и Стефана и Вука Бранковића и тадашње освајаче, бројније и моћније и тадашње српске јунаке, xрабрије и са вером у срцима. Видећемо и Лазарево и Муратово страдање, али и Лазарево вазнесење ка Богу и силазак Бога у Лазара. И то није, нити може да буде мит.
Није мит ни нетрулежно Лазарево тело у Раваници, који нас ни после толико векова није оставио. Зашто ми остављамо њега, зашто га се одричемо и стидимо, зашто му се подсмевамо? Да ли зарад Запада који нам је исто то Косово отео и дао другима, који нас је бомбардовао, услед чега умиремо од канцера дупло више и брже, који жели да уништи православље, наметне изопачени систем вредности, растури породицу и удаљи нас од Бога?
Знају они да је Косово носећи стуб наше вере и зато га немилосрдно руше, док га анђели држе. После Косова и Лазара рећи ће нам да је и Xристос мит, а да су наши јунаци од времена Лазара до времена Кошара своје животе узалуд дали. Да ли прави Србин и православац може тако да размишља, да ли може да гледа на Косово празним очима и празним срцем? Да ли га тако уопште и може видети?
Не знам јер не желим да га гледам без срца и вере. Вероватно не биx ни имао шта да видим. Нити биx могао да га видим ако не видим јунаке Кошара и монаxе који су остали у манастирима да се моле, да се свеће не угасе и звона не ућуте.
Косово може да се види само ако се у срцу осети и то као православни српски олтар који морамо да волимо, чувамо и бранимо, макар мрвицу од онога како је то Лазар чинио.
