Жао ми је што многи Срби не схватају Космет, оно што заиста јесте, а то је срце Србије и олтар нашег постајања. Данашњица нам доноси једну безосећајност према себи, другима али и према историји, вери...
Када посетим Раваницу и клекнем покрај ћивота Светог кнеза Лазара осетим топлину, љубав, страхопоштовање... Мештовита осећања која навиру. Тако се и Космет мора осетити у срцу. Није то само део земље које би се многи олако одрекли.
То је наш Видовдан, наше Кошаре, наши божури, Грачаница, Дечани, наша земља крвљу брањена. И како бих могао клекнути пред Лазаром, а да ми је свеједно за Космет или како бих могао уопште не отићи у Раваницу, а кажем за себе да сам Србин.
Космет није мит, већ завет од Лазара до јунака Кошара, светиња у којој звона непрестано звоне, а кандила непрестано горе. Космет је срце Србије, догодине у Призрену да нам буде поздрав, нада, молитва и наш завет који ћемо пренети потомцима ако га ми не остваримо.
